Чтение онлайн

Тек када је планета постала ближа, Алвин је јасно уочио шта му је пријатељ имао на уму.

Разабрао је танушне пруге и линије дуж ивица континената, прилично унутар онога што је он држао да су границе мора. Призор га је испунио изненадном сумњом, пошто је одвећ добро разумео значење ових линија. Једном их је већ видео у пустињи око Диаспара и оне су му ставиле до знања да је путовање било узалудно.

«Ова планета је сува као Земља», рече он тупо. «Сва вода је нестала са ње: оне шаре представљају слана корита испарелих мора.»

«Они никада не би допустили да се то догоди», узврати Хилвар. «Уосталом, мислим да смо и те како закаснили.»

Његово разочарење било је тако горко, да Алвин није нашао речи којима би наставио разговор; у тишини је зурио у велики свет под собом. Упечатљивом спорошћу, планета се окретала испод брода, док јој се површина величанствено подизала њима у сусрет. Коначно су могли да разазнају здања: сићушне беле окорине налазиле су се свуда, изузев по океанским коритима.

Једном је овај свет био Средиште Васељене. Сада је утихнуо, ваздух је био празан, а на тлу се није примећивао ни траг неког покрета који би говорио о животу. Па ипак, брод је и даље сврховито клизио изнад смрзнутог каменог мора — мора које се ту и тамо набирало у велике таласе што су пркосили вечности.

А онда се брод зауставио, као да је робот стигао до самог изворишта својих сећања. Испод њих се налазио стуб од снежнобелог камена, уздижући се из средишта једног огромног, мраморног амфитеатра. Алвин је мало сачекао; а онда, пошто је машина остала непомична, управио ју је ка земљи, близу подножја стуба.

Све до тог тренутка, Алвин се надао да ће пронаћи живот на планети. Нада је ископнила истог часа када се ваздушна комора отворила. Никада раније у животу, чак ни у пустоши Шалмирана, он се није обрео у тако мрклој тишини. На Земљи је увек постојало брујање гласова, врева живих бића или хујање ветра. Овде није било ни помена од тога, нити ће икада више бити.

«Због чега си нас довео овамо?» упита Алвин. Одговор га је мало занимао, али инерција истраживања и даље га је гонила напред, иако је изгубио сваку вољу да то настави.

«Господар је пошао одавде», узврати робот.

«Помислио сам да ће то бити објашњење», рече Хилвар.

«Зар не видиш сву иронију те чињенице? Отиснуо се у немилости са овог света, а погледај какав су му споменик подигли!»

Велики камени стуб био је можда стотину пута виши од човека и стајао је постављен у металном кругу мало уздигнутом изнад нивоа равнице. Није имао никаква обележја ни натписе.

Колико су се само хиљада или милиона година, упита се Алвин, Господареви следбеници окупљали овде да му одају почаст? Да ли су икада сазнали да је умро у изгнанству на далекој Земљи?

Сада је то било свеједно. Господара и његове следбенике прекрио је вео заборава.

«Хајде напоље», пожури га Хилвар, покушавши да поврати Алвина из стања потиштености.

«Превалили смо пола Васељене да бисмо видели ово место. Можеш ваљда још толико снаге да смогнеш да изинеш из брода.»

Готово против воље, Алвин се осмехну и крену за Хилваром кроз ваздушну комору. Када се обрео напољу, поново је мало живнуо духом. Иако је овај свет мртав, он јамачно садржи мноштво занимљивости, мноштво које ће му помоћи да разреши неке од тајни прошлости.

Ваздух је био устајао, али се могло дисати. И поред много сунаца на небу, температура је била ниска. Само је бели диск Средишњег Сунца зрачио топлоту, чија је снага, изгледа, опала приликом проласка звезде кроз копрену маглине која ју је окруживала. Остала сунца давала су свој прилог у боји, али не и у топлоти.

Било им је потребно само неколико минута да установе да им обелиск неће открити ништа.

Отпоран материјал од кога је он био исклесан коначно је почео да испољава знаке старења; рубови су му се заоблили, а метал на коме је стајао излизала су стопала поколења ходочасника и посетилаца. Било је нечег чудног у помисли да су они вероватно последња мену милијардама људских бића која су стајала на овом месту.

Хилвар је управо заустио да предложи да се врате у брод и да одлете до најближег од околних здања, када је Алвин приметио дугу, уску пукотину у мраморном поду амфитеатра; пошли су уз њу и превалили приличан комад пута. Пукотина се непрестано ширила, све док коначно процеп није постао толики да се није могао прекорачити.

Тренутак касније, стигли су до његове почетне тачке. Површина арене била је улегнута и расцепљена у џиновску плитку увалу, дугачку више од једне миље. Није била потребна особита интелигенција или моћ уобразиље да би се предочио њен узрочник. Пре много времена — премда сигурно дуго пошто је овај свет опустео — огромно цилиндрично обличје спустило се овде, да би се потом поново винуло у свемир и препустило планету властитим сећањима.

Ко су они били? Одакле су дошли? Алвин је могао само нетремице да гледа и да се чуди.

Никада неће сазнати да ли је за овим ранијим посетиоцима закаснио хиљаду или милион година.

У тишини су се вратили до свог брода (како би сићушан он изгледао у поренењу са горостасом који се једном спустиио овде) и лагано полетели преко арене, све док нису дошли до најупечатљивијег здања које ју је окружавало. Док су се приземљавали испред украшеног улаза, Хилвар показа нешто што је и Алвин уочио истог тренутка.

«Ове зграде не уливају сигурност. Погледај све оно отпало камење тамо; право је чудо да се још држе. Да је на овој планети било олуја, оне би се сигурно одавно срушиле. Мислим да не би било мудро улазити у њих.»

«Нисам ни имао намеру; послаћу робота, пошто он може да се креће знатно брже од нас и неће изазвати никакав поремећај због кога би му се кров сручио на главу.»

Хилвар се сложио с овом мером предострожности, али је таконе захтевао једну коју је Алвин превидео. Пре но што робот крене на задатак, издаће неопходна упутства готово подједнако интелигентном мозгу брода, тако да се, ма шта се догодило пилоту, они увек могу безбедно вратити на Земљу.

Било је потребно мало времена да се коначно увере да на овом свету нема ничег занимљивог за њих. Заједно су осмотрили миље празних и прашином прекривених ходника и пролаза који су промицали екраном, како је робот истраживао пусти лавиринт. Сва здања пројектована за интелигентна бића, ма каквог облика била њихова тела, морају одговарати одрененим темељним законима, тако да убрзо чак и најнеобичнији архитектонски облици престају да изазивају изненанење, док ум почиње да бива хипнотисан бескрајним понављањем, које спутава примање нових утисака. Изгледало је да су ове зграде биле предвинене искључиво за становање, а бића која су ту живела по величини су приближно одговарала људима. Није искључено да су то били људи; додуше, постојао је велики број соба и просторија у које су могла да уну само бића са способношћу летења, али то још није значило да су неимари града имали крила. Сасвим су могли да користе појединачне антигравитационе уренаје, који су некада били у општој употреби у Диаспару, али им сада није било ни трага.