Чтение онлайн

Алвин је забезекнуто посматрао. А онда је схватио; није било тешко замислити какав је утицај извршио Венамонд на овај народ, са веома истанчаним опажањима и чудесно повезаним умовима. Реаговали су изненанујуће брзо и наједном му се појавила пред очима неприкладна слика Венамонда, можда помало уплашеног, како га окружују неутаживи интелекти Лиса.

«Да ли сте открили шта је он?» упита Алвин.

«Јесмо. Било је једноставно, премда и даље не знамо његово порекло. Он је чиста менталност, а знање изгледа да му је неограничено. Али истовремено је детињаст, у дословном смислу ове речи.»

«Тако је!» узвикну Хилвар. «Требало је да погодим!»

Алвин је изгледао зачунено, а Серанис је осетила да јој га је жао.

«Хоћу да кажем да иако Венамонд представља горостасан, можда бескрајан ум, он је још несазрео и неразвијен. Његова стварна интелигенција мања је него код људског бића» — осмехнула се помало усиљено — «премда му је процес мишљења знатно бржи и веома хитро учи.

Таконе располаже неким моћима које још нисмо схватили. Читава прошлост као да је отворена његовом уму, на начин који је тешко описати. Можда се користио том способношћу да се врати твојим трагом на Земљу.»

Алвин је стајао у тишини, осетивши се наједном као поражен. Постало му је јасно колико је Хилвар добро учинио што је довео Венамонда у Лис. Таконе му је синуло у којој га је мери срећа послужила када је надмудрио Серанис; тако нешто неће му се догодити два пута у животу.

«Да ли то значи», упита, «да Венамонд тек што се родио?»

«Према његовим мерилима, да. Његова стварна старост веома је велика, мада привидно мања од Човекове. Нејнеобичније је то што он упорно тврди да смо га ми створили, а нема никакве сумње да му је порекло повезано са свим великим тајнама прошлости.»

«Шта се сада догана са Венамондом?» упита Хилвар помало поседничким гласом.

«Испитују га историчари из Греварна. Покушавају да одреде основне црте прошлости, али тај посао трајаће годинама. Венамонд може савршено детаљно да опише прошлост, али рад са њим отежава чињеница да он уопште не разуме оно што је видео.»

Алвин се упитао како Серанис зна све то; а онда схватио да можда сваки будан ум у Лису прати развој великог истраживања. Прожео га је осећај поноса због сазнања да је сада и у Лису оставио исто тако велики белег као и у Диаспару; додуше, са поносом се мешала извесна осујећност. Овде је постојало нешто у чему он никада није могао потпуно да учествује, нити да га појми: непосредни контакт чак и измену људских умова, био му је у подједнакој мери недокучив, као што би музика била глувом човеку, или боје слепом. Па ипак, житељи Лиса измењивали су сада мисли са тим непојмљиво страним бићем, кога је он довео на Земљу али кога никада није могао да открије, ниједним од чула која је поседовао.

Овде није било места за њега; када се испитивање заврши, одговори ће му бити саопштени.

Отворио је врата бескраја, а онда осетио страхопоштовање — чак и преплашеност — пред оним што је учинио. За властито добро, морао је да се врати у сићушан, познати свет Диаспара и да потражи његово окриље, док буде сводио рачуне својих снова и стремљења. Било је ту ироније; онај ко је презрео град да би похрилио ка звездама, сада се враћао кући као заплашено дете које бежи у мајчине скуте.

Диаспар није био баш задовољан што поново види Алвина. Град је и даље био узаврео, попут неке џиновске кошнице која је жестоко уздрмана штапом. Још се невољно суочавао са стварношћу, али они који су одбијали да признају постојање Лиса и спољњег света нису више имали где да се сакрију. Банке Сећања престале су да их примају; они који су покушали да побегну у снове и да потраже прибежиште у будућности сада су узалуд одлазили у дворану стварања.

Растачући, хладни пламен није их чекао, тако да се нису могли пробудити, са испраним умовима, сто хиљада година даље низ реку времена. Никакве молбе упућене Централном Компјутеру нису вределе, нити је он објашњавао разлоге онога што је чинио. Неуспеле прибеглице морале су да се тужно врате у град и да отворено погледају у очи проблемима свог времена.

Алвин и Хилвар спустили су се на периферију парка, недалеко од Већнице. Све до последњег тренутка Алвин није био сигуран да ли ће му успети да уведе брод у град кроз штитнике који су огранивали његово небо од спољењг света. Небески свод Диаспара, као и све друго у вези са њим, био је вештачки, или бар добрим делом такав. Ноћ, са својим звезданим подсетницима на све оно што је Човек изгубио, никада није смела да угмиже у град; он је таконе био заштићен од олуја које су понекад беснеле пустињом, испуњавајући ваздух покретним зидовима песка.

Невидљиви стражари пустили су Алвина да проне и када се Диаспар распостро под њим, он је најзад схватио да се вратио кући. Ма колико снажно осећао зов Васељене и свих њених тајни, он је ту ронен и ту припада. Град га никада није задовољавао, али он би му се увек враћао.

Превалио је пола пута кроз Галаксију да би схватио ову једноставну истину.

Гомила се окупила још пре но што се брод спустио и Алвин се упитао како ће га примити његови сугранани, сада када се вратио. Посматрајући видео-екран пре но што ће отворити ваздушну комору, лако је могао разабрати њихова лица. Преовланујуће осећање као да је била радозналост . Нешто што је само по себи било ново у Диаспару. Са њом је била измешана зебња, пошто су се местимично могли уочити непогрешиви знаци страха. Као да нема никог, помисли Алвин помало суморно, ко се радовао његовом повратку.

С друге стране, за Веће је он сигурно био добродошао, премда не из чисто пријатељских побуда. Иако је он изазвао ову кризу, нико осим њега није могао да пружи чињенице на којима ће се темељити будућа политика. Био је саслушан са великом пажњом, док је описивао лет до Седам Сунаца и сусрет са Венамондом. Онда је одговарао на многобројна питања, са стрпљивошћу која је вероватно изненадила његове саговорнике. Убрзо је открио да их највише тишти страх од Освајача, иако уопште нису помињали то име; били су очигледно несрећни када је он непосредно изишао на среду са тим проблемом.

«Ако се Освајачи још налазе у Васељени», рече Алвин Већу, «онда сам их ја јамачно морао срести у самом њеном средишту. Али у систему Седам Сунаца не постоји разуман живот; ми смо то већ погодили пре но што нам је Венамонд потврдио. Сматрам да су Освајачи отишли веома давно; Венамонд, који је у најмању руку стар исто колико и Диаспар, сасвим сигурно не зна ништа о њима.»

«Пало ми је нешто на ум», рече изненада један од већника. «Можда је Венамонд потомак Освајача, на неки начин који је сада изван наше моћи поимања. Заборавио је своје порекло, али то не значи да једнога дана не би поново могао да буде опасан.»