Чтение онлайн

Одиста, нигде није било ни трага од људског живота: ниједна крчевина или укроћено речно корито који би говорили о Човековом присуству. Само се на једном месту могао приметити знак да је он једном ту живео: на удаљености од много миља, самотне беле рушевине штрчале су изнад крошњи дрвећа попут сломљене чељусти. Свуда унаоколо џунгла је поново задобила превласт.

Сунце је заходило за западне зидине Лиса. У трену у коме се губи дах, далеке планине као да су букнуле златним пламеном; а онда је земља над којом су бдиле утонула у сенку и ноћ је пала.

«Требало је да ово учинимо раније», рече Хилвар, практичан као и увек, када је почео да истоварује опрему. «Кроз пет минута сасвим ће се смрачити... а и захладниће.»

Необични делови уренаја почеше да се слажу по трави. Из танког троношца пружала се окомита шипка са крушколиким задебљањем на горњем крају. Хилвар ју је подизао док му није дошла у висину главе, а затим даде ментални сигнал који Алвин није могао да ухвати. У истом часу, њихово мало логориште преплавила је светлост, а тама је уступила. Крушка није зрачила само светлост већ и топлоту, пошто је Алвин осетио благу, умилну јару која као да му је урањала до самих костију.

Носећи троножац у једној руци, а пртљаг у другој, Хилвар се почео спуштати низ обронак, док је Алвин хитао за њим, настојећи на сваки начин да не изине из круга светлости. Коначно су се улогорили у малој ували неколико стотина метара испод литице брда, а затим почеше да стављају у погон остатак опреме.

Најпре је дошла велика полукугла од неког крутог и готово невидљивог материјала која их је потпуно закрилила, штитећи их од прохладног поветарца који је у менувремену почео да пири уз стрмине брда. Изгледало је да куполу генерише мала, правоугаона кутија коју је Хилвар ставио на земљу, да би потом сасвим заборавио на њу, чак у тој мери да ју је затрпао другим деловима опреме. Можда је она таконе пројектовала удобне, полупровидне лежајеве на које се Алвин радо испружио. Било је то први пут да види као се намештај материјализује у Лису, где му се чинило да су зграде ужасно пренатрпане сталним покућством које је знатно боље било безбедно одложити у Банке Сећања.

Оброк који је Хилвар произвео из једног од својих уренаја таконе је представљао прву, чисто синтетичку храну коју је Алвин окусио од доласка у Лис. Постојало је стално струјање ваздуха, који се усисавао кроз неки отвор горе на куполи како је претварач материје захватао сировине и правио своје свакодневно чудо. Све у свему, Алвин је био знатно срећнији са чисто синтетичком храном. Начин на који је она друга справљена чинило му се ужасно нехигијенским, а са претварачем материје бар сте увек били начисто шта једете.

Прионули су на вечерњи обед, док је ноћ око њих постајала гушћа, а звезде почеле да се помаљају. Када су завршили, са друге стране круга светлости владала је потпуна тама, на чијој је ивици Алвин разабрао кретње неких мрачних обличја — шумских створења која су промолила њушке из својих скровишта. С времена на време, приметио би одсев када би га бледе очи на час погледале, али ма која да је то била животиња, она није прилазила ближе, тако да је није могао препознати.

Било је веома мирно и Алвин се осетио неизмерно спокојним. Кратко време провели су заваљени на лежајевима, разговарајући о ономе што су видели, о тајни у коју су обојица били уплетени, као и о многим видовима по којима се њихове две културе разликују. Хилвара је опчинила чудесност Водова Вечности који су ставили Диаспар изван домашаја времена и Алвин је веома тешко могао да одговори на нека његова питања.

«Оно што не разумем», рече Хилвар, «јесте како су творици Диаспара могли бити сигурни да никада неће доћи до неког квара у водовима памћења. Кажеш да су подаци који одренују град и све његове житеље ускладиштени као схеме електричних набоја у кристалу. Добро, кристали ће заувек трајати, али шта је са свим оним водовима који су повезани са њима? Да ли им се икада догодило било какав квар?»

«Поставио сам Кедрону исто питање и он ми је казао да су Банке Сећања утростручене.

Свака од њих у стању је да одржава град, а ако би у њој дошло до некакве грешке, остале две би је аутоматски исправиле. Једино ако се догоди исти квар у исто време у две банке, проистекла би озбиљна штета, али изгледи за тако нешто бескрајно су мали.»

«А како се одржава однос измену схема ускладиштених у јединицама памћења и тренутног устројства града? Измену плана по себи и ствари које он описује?»

Алвин није био особито упућен у ове проблеме. Знао је да се одговор односи на технологију која је повезана са манипулисањем самог простора, али како се један атом може чврсто фиксирати у положај одренен подацима ускладиштеним на неком другом месту, то он напросто није умео да објасни.

У изненадном надахнућу, он показа на невиљиву куполу која их је штитила од ноћи.

«Кажи ми како је овај кров изнад нас створила та кутија на којој седиш», упита он, «па ћу ти објаснити на ком принципу раде Водови Вечности.»

Хилвар се насмеја.

«Мислим да је поренење поштено. Мораћеш да питаш неког од наших стручњака за теорију поља. Ја ти то свакако не умем рећи.»

Алвина је овај одговор нагнао на размишљање. У Лису је, дакле, и даље било људи који су се разумели у рад машина; тако нешто није се могло рећи за Диаспар.

Провели су још неко време у ћаскању и разговору, када Хилвар рече: «Уморан сам. Шта је с тобом? Теби се не спава?»

Алвин протрља своје још уморне ноге.

«Напротив», признаде он, «али нисам сигуран да ћу моћи. Спавање ми и даље изгледа као прилично чудна навика.»

«Оно је знатно више од навике», осмехну се Хилвар. «Чуо сам да је некада представјало нужну потребу сваког људског створа. Ми и даље обичавамо да спавамо бар једном дневно, макар само неколико часова. За то време тело се освежи, баш као и ум. Зар у Диаспару нико никада не спава?»

«Само у веома ретким приликама», рече Алвин. «Јесерак, мој старатељ, учинио је то једном или два пута, пошто је предузео неке ванредно сложене менталне напоре. Добро саткано тело не би требало да осећа потребу за таквим раздобљима починка; ми смо их се отаралил пре много милиона година.»

Још док је изговарао ове прилично хвалисаве речи, властите кретње су га изневериле. Осетио је малаксалост као никада раније у животу; изгледало је да му се пружа од листова и бедара, да би се потом распрострла по целом телу. Није било ничег непријатног у овом осећају — чак, напротив. Хилвар га је посматрао са веселим смешком, а Алвин је имао још таман толико снаге да се упита не испобава ли то његов друг неку од својих менталних моћи на њему. Ако је то и било посреди, он није имао ништа против.