Чтение онлайн

Хилвар није могао обузвати смех због Алвинове очигледне осујећености. Управо је заустио да предложи да он преузме на себе део посао око комуницирања, када му речи замреше на уснама. Тишину Шалмирана нарушио је један злокобан звук у чије порекло није могло бити никакве сумње: жубораво бућкање веома великог тела које израња из воде.

По други пут од како је напустио Диаспар Алвин је пожелео да се налази код куће. А онда му је пало на памет да се малодушнот не слаже са духом пустоловине и он поче да корача полако али одлучно ка језеру.

Створ који је израњао из тамне воде изгледао је као чудовишна пародија, саткана у живој материји, робота који их је и даље подвргавао свом немом мотрењу. Исти једнакостраничан распоред очију није могао представљати пуку подударност; чак је и склоп пипака, заједно са малим бочним удовима, био прилично верно одражен. Но, сличност је ту престајала. Робот није поседовао — пошто му очигледно није била потребна — ресу тананих, паперјастих израштаја који су ударали по води постојаним ритмом, чекињаве многоструке удове на којима је створ носио себе по сувом, или вентилационе улазе, уколико су то били, који су сада ћудљиво бректали у разрененом ваздуху.

Највећи део тела остао је у води; само се првих десет стопа помолило у ономе што је очевидно представљало страни елеменат. Читава животиња достизала је дужину од педесетак стопа, а чак и неко ко уопште не би био упућен у биологију схватио би да овде нешто уопште није било у реду. Грана створења остављала је утисак крајње импровизације и одсуства сваког планирања, као да су му делови произведени без претходног промишљања, а потом склептани збрда здола када се појавила потреба.

Без обзира на величину створа и на њихово првобитно подозрење, Алвин и Хилвар више нису осећали ни најмању нелагодност када су једном подробно осмотрили житеља језера. Животиња је испољавала забавну неспретност, тако да је било немогуће прихватити је као озбиљну претњу, чак и да је било неког разлога да се посумња у њене рнаве намере. Људска раса одавно је превазишла ужасе детињства пред нечим чији је изглед био стран. Тај страх није могао опстати после првог контакта са пријатељски настројеним ванземаљским расама.

«Ја ћу се позабавити овим», рече Хилвар тихо. «Имам искуства у раду са животињама.»

«Али то није животиња», узврати му Алвин шапатом. «Сигуран сам да је интелигентан створ и да њему припада овај робот.»

«Можда он припада роботу. У сваком случају, ментално устројство мора да му је врло чудно. Још не могу да откријем никакав траг мисли. Хеј! Шта се то збива?»

Чудовиште се није покренуло из свог полуусправљеног положаја на рубу воде, у коме је изгледало да се одржава уз приличне напоре. Али у средишту троугла очију као да је почела да се образује полупровидна мембрана — која је пулсирала, куцала и наједном почела да одашиље чујне звуке. Била је то нискофереквентна, звонка тутњава која није уобличавала никакву разумну поруку, мада је било очигледно да створење покушава да им се обрати.

Изгледало им је мучно да посматрају овај очајнички покушај успостављања контакта.

Неколико минута биће се узалуд напрезало; а онда, изненада, као да је схватило да греши.

Пулсирајућа мембрана сузила је свој обим, а звуци које је одашиљала повисили су се за неколико октава, све док нису ушли у подручје нормалног говора. Почеле су да се обликују разумљиве речи, мада су се и даље мешале са неразговетним деоницама. Чинило се као да се створење присећа неког речника кога је научило веома давно, али већ дуго времена није имало прилике да се користи њиме.

Хилвар је покушао да му помогне.

«Сада те разумемо», рече он, говорећи полако и разговетно. «Да ли ти можемо помоћи?

Видели смо светлост коју си произвео. Она нас је довела овамо из Лиса.»

При речи ‘Лис’ створење се згрчило као да се присетило неког горког разочарања.

«Лис», понови оно; није изговорило баш најбоље слово ‘с’, тако да је реч зазвучала као ‘Лид’.

«Увек из Лиса. Нико други не долази. Ми зовемо Велике, али они не чују.»

«Ко су Велики?» упита Алвин, нагнувши се радознало унапред. Танани израштаји који нису престајали да се мичу за час махнуше у правцу неба.

«Велики», рече оно. «Са планета вечног дана. Они ће доћи. Господар нам је обећао.»

Ствари после овога нису изгледале ни за длаку јасније. Пре но што је Алвин стигао да настави своја унакрсна испитивања, Хилвар се поново умешао. Његова питања звучала су тако стрпљиво и благонаклоно, али у исто време и тако умешно постављена, да је Алвин одлучио да га не прекида, без обзира на радозналост која га је копкала. Није волео да призна да га Хилвар надмаша у интелигенцији, али овде није било сумње да се његова умешност у поступању са животињама протеже чак до овог фантастичног створа. Штавише, изгледало је да му он одгвора.

Изражавање му је постајало све разговетније, како је разговор одмицао, а наместо почетне грубости која се пружала чак до неуљудности, сада је промишљено узвраћао, па је чак почео да и сам добровољно пружа нека обавештења.

Алвин је сасвим изгубио представу о времену док је Хилвар склапао делиће невероватне приче. Нису били у стању да открију целу истину; велики делови остали су подложни претпоставкама и преиспитивањима. Како је створење све присталије одговарало на Хилварова питања, његов изглед почео је да се мења. Поново је заронило у језеро, а чекињасти удови на којима се држало као да су се стопили са осталим делом тела. А онда се збила још необичнија промена; три велика ока лагано су се заклопила, сажела се у тачку и потпуно нестала. Изгледало је као да је биће за сада видело све што жели, тако да му очи више нису биле потребне.

Друга, тананија преиначења смењивала су се једно за другим, да би на крају изнад површине воде остала само вибрирајућа дијафрагма посредством које је створење говорило.

Сада је било извесно да ће се и она расточити у првобитну безобличну масу протоплазме, када више не буде била потребна.

Алвин је тешко могао да поверује да интелигенција може постојати у тако несталном облику — али његово највеће изненанење тек је имало да уследи. Иако је било очевидно да створ није земаљског порекла, прошло је извесно време пре но што је чак и Хилвар, без обзира на велико знање које је поседовао из биологије, схватио са каквим типом организма се сусрео. То није био само један ентитет; у току читавог разговора, оно се стално позивало на себе у множини, као ‘ми’. У ствари, посреди је била читава колонија менусобно независних створења, коју су устројиле и којом су управљале непознате силе.

Животиње које су издалека одговарале овом типу — медузе, на пример -некада су бујале у древним океанима Земље. Неке од њих достизале су огромну величину, вукући своја прозрачна тела и шуме пипака пуних жаока по читавих педесет или сто метара кроз воду. Али ни у једној од њих није заискричио ни најмањи трачак интелигенције, који би био виши од моћи реаговања на једноставне надражаје.

Насупрот томе, овде је постојала интелигенција, али интелигенција која је била у опадању, која се дегенерисала. Алвин никада неће заборавити овај неземни сусрет, док је Хилвар постепено докучивао причу Господара, а протеински полип се рвао са непознатим речима, док је тамно језеро запљускивало зидине Шалмирана, а трооки робот их посматрао очима које никада нису трептале.