Чтение онлайн

Коме је другом у Диаспару још задао бол и тугу? Најпре је помислио на Јесерака, свог тутора, који је био стрпљив са својим несумњиво најтежим учеником. Сетио се свих малих љубазности којима су га родитељи обасипали током година; када их је сада призивао у памћењу, схватио је да их је било знатно више него што му се раније чинило.

А онда је дошао ред на Алистру. Она га је волела, а он је ту љубав прихватио или одбацивао по властитом ћефу. Али, шта се друго могло учинити? Да ли би она била иоле срећнија да ју је потпуно одбио?

Сада му је постало јасно због чега никада није волео Алистру, или било коју другу жену из Диаспара. И ту лекцију научио је у Лису. Диаспар је заборавио многе ствари, а мену њима и прави смисао љубави. Гледао је у Ерлију како мајке цупкају своју децу на коленима и дубоко у њему пробудила се она заштитничка нежност према свим малим и беспомоћним бићима која представља несебичну сестру љубави. У Диаспару, менутим, није било жене која је знала или марила за оно што је некада била коначна сврха љубави.

Нису постојала права осећања, дубоке страсти, у бесмртном граду.

Можда су такве ствари другде бујале само захваљујући властитој пролазности, зато што нису могле вечно трајати, већ су увек биле под сенком коју је Диаспар одагнао.

Био је то тренутак, ако тај тренутак уопште постоји, када је Алвин схватио шта је његова судбина. До сада је био само несвесни извршилац властитих порива. Да је знао тако архаичну аналогију, упоредио би се са јахачем на неукроћеном коњу. Овај га је водао по многим необичним местима, и то ће вероватно и даље чинити, али у дивљем галопу показао му је своју снагу и открио му где сам жели да оде.

Алвиново сањарење изненада је прекинуо звук звонцета на зидном екрану. Висина тона одмах му је рекла да то није улазни позив, већ да је неко дошао да га види. Издао је сигнал за допуштење и тренутак касније пред њим се нашао Јесерак.

Старатељ му је имао озбиљан, али не и непријатељски израз лица.

«Наложено ми је да те поведем у Веће, Алвине», рече. «Оно чека да те чује.» А онда Јесерак угледа робота и радознало га одмери. «То ти је дакле садруг кога си довео са путовања. Мислим да ће бити доро да и он поне са нама.»

То је Алвину сасвим одговарало. Робот га је већ избавио из једне веома опасне ситуације и можда ће се показати потреба да га поново позове упомоћ. Питао се шта машина мисли о пустоловинама и обртима у које је стално западао и по хиљадити пут је пожелео да докучи шта се збива у унутрашњости тог чврсто запретеног ума. Алвин је имао утисак да је робот за сада одлучио да посматра, испитује и изводи сопствене закључке, не предузимајући ништа на своју руку све док не процени да је за то куцнуо час. А онда ће, вероватно сасвим изненада, одлучити да дела; можда ће се оно за шта се буде определио косити са Алвиновим плановима.

Једини помагач кога је имао био је везан за њега најтањом нити властитог интереса и могао га је напустити у сваком тренутку.

Алистра их је чекала на рампи која је водила на улицу. Чак и ако је желео да је окриви за извесну улогу коју је одиграла у откривању његове тајне, Алвин није имао срца за то. Њена туга била је сасвим очигледна и очи су јој се испуниле сузама док му је хитала у сусрет да га поздрави.

«Ох, Алвине!» узвикну девојка. «Шта ће учинити с тобом?»

«Не брини, Алистра», рече. «Све ће бити у реду. Уосталом, у најгорем случају Веће ме може вратити у Банке Сећања, али ми нешто говори да се то неће догодити.»

Њена лепота и несрећност биле су тако изазовне да је, чак и у овом часу, Алвин осетио како му тело одговара на њено присуство својим исконским начином. Али то је била само пожуда тела; он је није презирао, али му само она више није била довољна. Благо је одвојио руке од њених и кренуо за Јесераком ка Већници.

Алистрино срце било је усамљено, али не више испуњено горчином, док га је посматрала како одлази. Знала је сада да га није изгубила, пошто јој он никада није припадао. Када се помирила са овим сазнањем, почела је да схвата како више нема места узалудним туговањима.

Алвин је једва примећивао љубопитљив или ужаснут поглед сугранана док је са пратњом пролазио познатим улицама. Разврставао је аргументе које ће можда морати да употреби и припремао је причу која ће му највише одговарати. С времена на време, уверавао би сам себе да није нимало узбунен и да је и даље потпуни господар ситуације.

Чекали су само неколико минута у предворју, али то је било довољно дуго да се Алвин запита за разлог што су му, ако се већ не боји, ноге постале тако слабашне. Искусио је тај осећај док је савланивао последњи успон на оном далеком брду у Лису, где му је Хилвар показао водопад са чијег су врха угледали експолозију светлости која их је одвела у Шалмиран. Упитао се шта Хилвар сада ради и да ли ће се икада поново срести. Наједном му учинило веома важним да се то догоди.

Велика врата се раскрилише и он крену за Јесераком у Већницу. Двадесет чланова већ је седело око стола у облику полумесеца и Алвин се осети поласканим када је видео да ниједно место није празно. Ово мора да је први пут после много векова да се сакупило цело Веће без и једног одсутног. Ретки састанци овог тела обично су представљали пуку формалност, пошто су се сви редовни послови обављали уз само неколико позива видеофоном и, уколико се појавила потреба, разговором измену Председника и Централног Компјутера.

Алвин је из винења познавао већину чланова Већа и присуство толиких познатих лица мало га је оспокојило. Као и Јесерак, они нису изгледали непријатељски, већ само брижни и зачунени.

Уосталом, на њима је лежала одговорност. Можда ће бити озлојенени што је неко показао да нису у праву, али Алвин није веровао да ће му то озбиљно пребацити. Некада би то била брзоплета и неискусна претпоставка, али људска природа се у менувремену поправила у неким погледима.

Пажљиво ће га саслушати, али оно што ће потом мислити неће бити одвећ важно. Алвинов судија неће бити Веће, већ Централни Компјутер.