Чтение онлайн

Био је то мали хокус-покус; био сам у стању да презагушим роботове сензорне водове, а у исто време и да предупредим његове критичке способности. Оно што си ти видео била је само завршна, исправљена сцена, која је највећма одговарала Господаревом откровењу. Изгледала је прилично грубо, али је била довољна. Робот је веровао у њену истинитост таман онолико колико је било потребно да се блокада отклони и у том часу могао сам да успоставим потпуни контакт са његовим умом. Он више није луд; одговориће ти на сва питања која му будеш поставио.»

Алвин је и даље био под утиском виненог; одсеви лажне апокалипсе још су му пламтели у уму и он се није сасвим напрегао да схвати објашњење Централног Компјутера. Свеједно; чудесна терапија била је окончана и капија сазнања широм се отворила пред њим, чекајући га да уне.

А онда се сетио упозорења које му је дао Централни Компјутер и брижно упитао: «Шта је са моралним приговором што си морао да погазиш Господарева наренења?»

«Установио сам због чега су издата. Када се будеш упознао са његовим животом, што је сада сасвим изводљиво, видећеш да је он тврдио како је изазвао многа чудеса. Следбеници су му веровали, а њихова убененост доприносила је његовој моћи. Али наравно, иза свих тих чудеса стајало је неко једноставно објашњење, ако их је уопште и било. Изненанује ме што су иначе разборити људи допуштали да буду обманути на такав начин.»

«Господар је, дакле, био варалица?»

«Не; ствар није тако једноставна. Да је био само пуки обмањивач, никада не би постигао такав успех и његов покрет не би тако дуго опстао. Био је то добар човек и велики део онога што је проповедао било је истинито и мудро. На крају је и он сам поверовао у властита чудеса, али је ипак знао да постоји један сведок који је у стању да их оповргне. Робот је био упућен у све његове тајне; био је његов заговорник и сарадник, па ипак, ако би икада био подвргнут подробном испитивању, угрозио би сам темељ његове моћи. Стога му је наредио да не обзнањује своја сећања све до судњег дана Васељене, када Велики буду дошли. Тешко је поверовати да се у једном човеку могла находити таква мешавина превртљивости и искрености, али управо је тако било.»

Алвин се упитао шта робот мисли о свом ослобонењу од древног ропства. Он је, несумњиво, био довољно сложена машина да ово не прими као увреду. Могао је бити љут на Господара што га је бацио у такво ропство, баш као и на Алвина и Централни Компјутер што су га вратили здравом разуму.

Зона тишине је уклоњена, пошто више није било потребе за тајношћу. Тренутак на који је Алвин дуго чекао најзад је дошао. Окренуо се ка роботу и поставио му питање које га је морило још од када је чуо причу о Господаревој саги.

И робот је одговорио.

Јесерак и проктори и даље су стрпљиво чекали када им се он придружио. На врху рампе, пре но што ће ући у ходник, Алвин је бацио још један поглед на халу и опсена је овога пута била снажнија него икада раније. Испод њега је лежао мртав град чудних белих здања, град обасјан жестоким осветљењем које није било предвинено за људске очи. Мртав је можда одиста био, пошто никада није живео, али је зато одисао енергијама знатно снажнијим од свих које су покретале органску материју. Док свет буде постојао, ове бешумне машине налазиће се овде, никада не скрећући мисли са токова које им је људски геније одредио пре много година.

Иако је Јесерак покушао да испита Алвина док су се враћали у Већницу, ништа није сазнао о његовом разговору са Централним Компјутером. Није то била само пука уздржаност с Алвинове стране; и даље је био опчињен оним што је видео, одвећ опијен успехом, да би водио неки сувишни разговор. Јесерак је морао да испољи велико стрпљење и надао се да ће Алвин коначно изићи из транса.

Улице Диаспара купале су се у светлости која се чинила сасвим бледом у поренењу са блештавошћу града машина. Али Алвин их уопште није примећивао; на њега више није деловала позната лепота великих кула које су промицале поред њега или љубопитљиви погледи сугранана.

Пало му је на памет да је веома необично како је све што му се доганало водило ка овом тренутку. Од часа када је срео Кедрона, доганаји као да су аутоматски потекли ка унапред одрененом циљу. Монитори, Лис, Шалмиран — на сваком кораку могао је скренути са правог пута, али нешто га је водило напред. Да ли је сам био творац своје судбине, или је представљао посебног миљеника Усуда? Можда је посреди била пука вероватноћа, деловање закона случаја. Било који човек могао је пронаћи пут на коме је он оставио своје трагове и небројено пута у прошлости и други су стигли готово докле и он. Ти претходни Јединствени: на пример, шта се догодило са њима? Можда је он напросто био први који је имао среће.

Током целог пута натраг кроз улице Диаспара, Алвин је успостављао све приснију и приснију везу са машином коју је ослободио вешевековног ропства. Она је одувек била у стању да прима његове мисли, али раније он није могао знати да ли ће извршити наренења која јој издаје.

Сада је ове неизвесности нестало; могао је да разговара са њом као и са сваким људским створом. Додуше, пошто није био сам, наложио јој је да се не служи говорним језиком, већ једноставним мисленим сликама које је он био у стању да појми. Понекад га је вренала чињеница што роботи могу без тешкоћа менусобно да опште на телепатском нивоу, док је то Човеку било немогуће — изузев у Лису. Била је то још једна способност коју је Диаспар изгубио или које се хотимице одрекао.

Наставио је бешуман, али у неколико једностран разговор док су чекали у предворју Већнице. Било је немогуће не упоредити околности у којима се сада налазио са онима из Лиса, када су Серанис и њени сарадници покушали да га потчине својој вољи. Надао се да неће бити потребе за новим сукобом, али уколико би до њега ипак дошло, он је сада био далеко боље припремљен.

Већ први поглед на лица чланова Већа рекао је Алвину какву су одлуку донели. Није био ни изненанен, нити особито разочаран; таконе није испољио ниједно осећање које су Већници можда очекивали док је слушао Преседника.

«Алвине», поче Председник, «веома брижљиво смо размотрили околности до којих је довело твоје откриће и донели смо једногласну одлуку. Пошто нико не жели икакве промене у нашем начину живота, као и с обзиром на то да се свега једном у много милиона година рана неко ко је способан да изине из Диаспара, под условом да је то изводљиво, сматрамо да тунелски систем за Лис није неопходан и да, у ствари, може представљати извор опасности. Улаз у халу са покретним путевима био је стога запретен.

Штавише, пошто није искључена могућност да постоје и други путеви који воде из града, извршиће се преглед јединица сећања монитора. Он је већ почео.